Autor: Jana Kumanović

Pervazivini razvojni poremećaji su složeni neurobiološki poremećaji koje karakterišu kvalitativna oštećenja recipročnih socijalnih interakcija, komunikacije kao i oskudan i stereotipan repertoar interesovanja i aktivnosti. Pojam pervazivan («sveprožimajući»), koristi se da opiše specifičnu prirodu ovih poremećaja koji zahvataju skoro sve sfere razvoja i funkcionisanja deteta. Poremećaji iz ove grupe su označeni kao razvojni, što znači da počinju veoma rano, s retkim izuzecima kod kojih je postojao period normalnog ili skoro normalnog razvoja i traju celi život. U ovu grupu svrstani su sledeći poremećaji: Autistični poremećaj, Retov poremećaj, Aspergerov poremećaj i Dezintegrativni poremećaj u detinjstvu. Prvi opis autističnog poremećaja dao je Leo Kaner 1943. godine. Ovaj poremećaj ponekad se naziva rani infantilni autizam ili Kanerov autizam. Prema epidemiološkim studijama autistični poremećaj se javlja u 4 na 10 000 osoba. Češći je kod dečaka. Odnos muškog pola prema ženskom iznosi 4:1.

Okupaciona terapija obuhvata kognitivne, fizičke, socio-emocionalne i motorne veštine. Ona analizira aktivnosti svakodnevnog života u kojima deca imaju poteškoće i pomaže im u građenju i jačanju veština koje su potrebne za te aktivnosti. Osnovni cilj okupacione terapije je da obezbedi deci da učestvuju i budu uspešna u svakodnevnim životnim aktivnostima bilo da je to briga o sebi, vrtić, škola, igra ili socijalizacija. Cilj intervencija okupacionog terapeuta je osposobljavanje dece s autizmom za što samostalnije učestvovanje u aktivnostima svakodnevnog života, edukaciji, radu, provođenju slobodnog vremena, igri i socijalnim aktivnostima u školi i kod kuće. To se može postići kroz razvoj veština što delimično može nadoknaditi njihove socijalne, komunikacijske, kognitivne i bihevioralne deficite, dok se roditeljima može pomoći da se što efikasnije suočavaju s ovim poremećajem. Okupacioni terapeuti koriste različite teorijske okvire i pristupe u tretmanu dece s autizmom, koji uključuju razvojne teorije, teorije učenja, model okupacione performanse, senzornu integraciju, teorije igre i druge. Izbor terapijskih metoda zavisiće od specifičnih potreba svakog pojedinog deteta i terapeutove teorijske orijentacije i edukacije. Mnogi okupacioni terapeuti koriste kombinaciju različitih pristupa u svom radu da bi zadovoljli specifične potebe deteta s autizmom.

1. Deca sa autizmom – tretman

Prvi stavovi o uzrocima autizma zasnovani na psihološkim teorijama, prema kojima je autizam uzrokovan neadekvatnim emocionalnim odnosom majke prema detetu, odavno su odbačeni i naučno opovrgnuti. Najnovija istraživanja ukazuju da ovaj poremećaj ima neurobiološku osnovu, iako se tačan uzrok još uvek ne zna. Pretpostavlja se da u nastanku autizma ulogu igraju različiti genetski, biohemijski i imunološki faktori, rana oštećenja mozga, kao i uticaji sredine. „Dokazi porodičnih studija i studija blizanaca podržavaju genetsku osnovu autističnog poremećaja“ (Mitić, 2011: 124). Popratni genetski poremećaji su tuberozna skleroza i sindrom fragilnog X hromozoma. Uz genetsku predispoziciju značajne su prenatalne i perinatalne povrede.

Nema specifičnog leka za autizam. U tretmanu autizma se prvenstveno govori o poboljšanju stepena funkcionisanja, kao što je napredak na planu učenja jezika, unapređenje odgovarajuće brige o sebi i socijalnog ponašanja, te umanjivanje neodgovarajućih ponašanja kao što su samoozleđivanje i ispadi besa. Do danas je razvijen veliki broj terapijskih pristupa u tretmanu autizma, ali ne postoji jedna terapijska metoda koja bi se mogla smatrati metodom izbora. „Svaki pristup u tretmanu ima svoje dobre strane, ali ni jedan nije pokazao uspešnost u svakom pogledu“ (Medenica, 2018: 28). Rezultati do sada sprovedenih istraživanja o efikasnosti postojećih tretmana ukazuju da nije toliko važna specifična terapijska metoda koja se koristi, već koliko se dobro i koliko opsežno provodi. Svaki terapijski pristup koji se provodi dosledno i dugotrajno dovešće do nekih poboljšanja. „Pristup tretmanu autizma je multidisciplinaran i sprovode ga stručnjaci različitih profila, koji su za to posebno edukovani: psihijatri, psiholozi, neuropedijatri, fizijatri, okupacioni terpeuti, specijalni pedagozi, logopedi, učitelji, fizioterapeuti, socijalni radnici i drugi“ (Hrnjica, i sar., 1991: 421). Ciljeve tretmana treba prilagoditi detetovom razvojnom stepenu, jer postoje velike individulane razlike među decom s autizmom. Rano postavljanje dijagnoze je od izuzetnog značaja, jer se najbolji terapijski efekti postižu ako je tretman započet u ranom uzastu (pre 3. – 4. godine).

1.2. Specijalna edukacija

Deca s autizmom koja su uključena u proces školovanja pokazuju značajan napredak. Rano uključivanje u intenzivne programe specijalne edukacije je važno jer omogućava detetu funkcionisanje na najvišem nivou njegovih sposobnosti. „Ova deca se mogu školovati, iako mogu imati različite teškoće u učenju školskih veština“ (Vujačić, 2005: 487). Značajan prediktor školskog postignuća je stepen intelektulnog razvoja i stepen razvoja funkcionalnog govora u petoj godini života. Za sada ne postoji jedan jedinstven pristup u školovanju koji je pogodan za svu decu s autizmom, stoga metode učenja treba prilagoditi svakom pojedinom detetu. Smatra se da se u procesu školovanja najviše postiže visokostrukturiranim pristupom, koji podrazumeva podelu zadatka na male korake koje dete lako izvršava, pri čemu je učitelj aktivan u uspostavljanju interakcija sa detetom s autizmom i direktivan u svojim zahtevima. Ovaj pristup sprečava povlačenje deteta iz socijalne situacije u svoj autistični svet repetativnih i streotipnih aktivnosti. Kada dete ispoljava manjak inicijative, treba ga ohrabriti da odabere materijal za učenje za koji je najviše zainteresovan. Deca s autizmom, zbog potrebe ka nepromenjivošću dobro prihvataju predvidive aktivnosti (npr. časove koji se održavaju uvek u isto vreme i na istom mestu), te ukoliko se raspored školskih aktivnosti iznanada promeni, mogu reagovati uznemirenošću ili napadima besa.

Deca s prosečnim i iznad prosečnim intelektualnim sposobnostima (koja mogu da steknu i akademsko obrazovanje), preferiraju školske predmete koji ne zahtevaju komunikacijske i socijalne veštine, kao što su matematika, muzika i tehnički predmeti, kao i predmete koji zahtevaju dobro mehaničko pamćenje. Većina dece s autizmom ima pridruženo intelektualno onesposobljenje i njihovo napredovanje u učenju je sporije. „Do kraja školovanja ova deca mogu savladati samo osnovna školska znanja, te postići izvesnu samostalnost u svakodnevnim aktivnostima i brizi o sebi“ (Mitić, 2011: 129). Jedno od važnih pitanja u tretmanu jeste da li ova deca treba da se školuju u specijalnim školama namenjenim isključivo deci s autizmom ili u redovnim školama u kojima bi im se obezbedila dodatna pomoć u učenju. Do sada nije utvrđeno koji je pristup efikasniji, tako da odluka o školovanju deteta s autizmom zavisi od dostupnih resursa u zajednici. U izboru škole treba voditi računa da to bude škola u kojoj postoji razumevanje za specifičnosti deteta s autizmom i otvorenost ka pronalaženju najefikasnijih metoda učenja.

2. Okviri prakse okupacione terapije u radu sa osobama sa autizmom u školi

Okupaciona terapija uključuje procenu, intervencije i merenje ishoda tretmana. „Proces procene ima za cilj razumevanje deteta s autizmom, njegovih veština i snaga, kao i neprilagođenih oblika ponašanja i deficita na kojima će se raditi tokom okupacione terapije“ (Medenica, 2018: 224). Intervencije su proces baziran na rezultatima procene, individualno su prilagođene potrebama deteta i usmerene su da potaknu aktivno učešće deteta u tretmanskim aktivnostima. „Ishod ili progres u okupacionom tretmanu utvrđuje se kroz poboljšanje nivoa funkcionalnosti, prevenciju budućih teškoća i poboljšanje kvaliteta života i može biti putokaz u redefinisanju ciljeva i prioriteta plana tretmana“ (Vujačić, 2005: 489). Okupacioni terapeuti rade sa decom i odraslim osobama s autizmom u njihovom prirodnom okruženju: kod kuće u krugu porodice, u vrtiću, školi, na radnom mestu, u ustanovama u kojima žive i u zajednici.

U školi okupacioni terapeuti rade sa detetom s autizmom na razvoju veština brige o sebi kao što je samostalno oblačenje (npr. vezivanje pertli na cipelama, zakopčavanje dugmadi i sl.), na razvoju veštine pisanja itd.

Vežba: Vezivanje pertle na cipelama

Razvijanje veština brige o sebi (hranjenja, kupanja, spavanja, samostalnog kretanja, čuvanja od opasnosti), značajno je za dete i umanjuje stres u porodici koji je izazvan deficitom ovih veština. Na primer, „ako dete ima teškoće u oblačenju, okupacioni terapeut može učiti dete ovu veštinu tako što će podeliti zadatak na manje, izvodljivije korake koje će dete izvoditi uvek istim redosledom“ (Trombly, 1999: 237). U školi okupacioni terapeuti mogu prilagoditi zadatke i školsko okruženje detetu s autizmom i na taj način unaprediti njegovu efikasnost u školskom radu i umanjiti ponašajne teškoće. Kroz strukturiranu terapiju igrom, okupacioni terapeut potiče intelektualni, emocionalni i telesni razvoj deteta s autizmom, kao i interakcije i komunikaciju sa drugima. Okupacioni terapeut takođe osmišljava strategije koje pomažu deci s autizmom da se prilagode promenama (npr. promeni sredine). Vodeći brigu o kvalitetu života osoba s autizmom Međunarodno udruženje Autizam – Evropa, 1992. godine je donelo Povelju o pravima osoba s autizmom, koja kroz svojih 19 tačaka – „prava na“ – uključuje sve, prema Seifert-u navedene determinante kvaliteta života, od „prava ljudi s autizmom na samostalan i pun život do granica njihovih mogućnosti“ do „prava na slobodu od straha i pretnji od neovlašćenog zatvaranja u psihijatrijske bolnice ili bilo koje druge ograničavajuće ustanove“ (http://www.autizampravonazivot.org.rs/povelja).

Danas, okupacioni terapeuti specijalizirani za rad sa osobama s autizmom, imaju neizmerno širok opseg posla koji je fokusiran na unapređenje svih njihovih potreba. Okupacioni terapeuti mogu raditi na razvoju sledećih veština: provođenje slobodnog vremena, samokontrole, jezika i komunikacije, rešavanja problema, igre, socijalnih veština, školskih i profesionalnih veština, a mogu biti stručnjaci i u području senzorne integracije. „Okupacioni terapeut može pomoći roditeljima, učiteljima i drugim osobama iz detetovog prirodnog okruženja da razumeju posledice teškoća senzornog procesiranja na funkcionisanje deteta s autizmom i kroz konsultativni rad podučiti ih kako da sami prilagođavaju svakodnevne aktivnosti i okruženje detetu“ (Daniels,  Kristensen, Piškur, Stokes, 2000: 244).

Terapeut u onlajn nastavi

2.1. Učenje socijalnih veština

U svim fazama tretman usmeren na razvoj socijalnih veština treba biti prilagođen detetovom razvojnom stepenu. „Učenje novih veština treba temeljiti na već naučenim veštinama. Koriste se jednostavne strategije koje za cilj imaju pomoć detetu da razume različite socijalne situacije“ (Hrnjica, 1997: 214). Ukoliko dete ima snižene intelektualne sposobnosti ili ograničenu upotrebu jezika zbog usporenog razvoja govora, u učenju socijalnih veština terapeut treba koristiti jednostavne verbalne upute. Takođe, mogu se koristiti slike ili piktogrami (jednostavni crteži) koji prikazuju pojedine aktivnosti, što pomaže detetu da razume što se od njega očekuje. Detetu se mogu dati slike koje označavaju njegov dnevni raspored (npr. slika koja pokazuje da se nakon školskih časova devojčica uputila u šetnju sa majkom).

Učenje socijalnih veština pomoću crteža

2.2. Učenje komunikacijskih veština

U tretmanu jezika i komunikacije plan programa za razvoj ovih veština treba biti u skladu s razvojnim nivoom deteta. Ukoliko dete ima razvijene neke jezičke veštine, one se mogu dalje izgrađivati. Ali u slučaj da lingvističke veštine ne postoje, može se prvo učiti jezik znakova, što može unaprediti kasniji razvoj govora. „Ukoliko dete ima razvijene jezičke i govorne veštine ali ih ne koristi u socijalnim situacijama, modeliranje i nagrađivanje svakog pokušaja komunikacije u prirodnom okruženju može se koristiti za povećavanje socijalne komuniakcije i govora“ (Finlayson, Edwards, 1992: 344).

Učenje komunikacijskih veština uz pomoć čitanja priče

U početku tretmana naglasak je više na razvoju komunikacije nego govora. U tretmanu govornih i komunikacijskih veština, najbolji utisak ostavlja Lovassov (1977) intenzivni program bihevioralnog treninga. Na primer, terapeut može početi stvarati zvukove koje će dete oponašati. Nakon što bude nagrađeno za svoju vokalizaciju, dete se nastavlja potkrepljivati za sve sličnije izvedbe terapeutovog verbalnog podražaja. „Putem oponašanja terapeuta i potkrepljivanjem izgovorenih reči i fraza, dete postupno stiče širi repertoar govora“ (Švraka, Avdić, Hasanbegović-Anić, 2012: 42). Ovakva smislena upotreba jezika stiče se dvema metodama: metodom ekspresivne diskriminacije (dete se nagradi kada stvara verbalne odgovore na predmete, kao što je pravilno izgovaranje reči «lopta» kada se pokaže lopta) i metodom receptivne diskriminacije (podražaj je verbalne prirode, npr. «Dodaj mi loptu», a odgovor je neverbalne prirode kada dete ispravno reaguje na podražaj)

2.3. Terapija senzorne inegracije

Okupacioni terapeuti provode terapiju senzorne inegracije. Naime, dokazano je da skoro sva deca s autizmom imaju teškoće procesiranja i integrisanja informacija koje se primaju čulima, što im onemogućava da dobiju pravu sliku sveta oko sebe i da pravilno odgovre na stimulus iz okoline. „Poremećaj senzorne inegracije manifestuje se preosetljivošću na dodir, pokret, svetlost ili zvuk, smanjenom reakcijom na simuluse, hipoaktivnošću, hiperaktivnošću, problemima koordinacije, poremećajem govora, jezika, motorike, problemima u ponašanju i nemogućnošću stvaranja slike o sebi“ (Rapaić, i sar. 2007: 699).

Senzorna integracija

Okupacioni terapeut sastavlja program vežbi koji odgovara razvojnim potrebama i interesima deteta. Vežbe se odvijaju kroz igru s ljuljaškama, jastucima, u bazenu s loptama i kroz celi niz drugih aktivnosti koje mogu pomoći detetu da upravlja svojim telom u prostoru. Ove vrste vežbi prijaju deci s autizmom i ona ih rado prihvataju. Također, okupacioni terapeuti razvijaju strategije koje preveniraju da reakcije deteta na senzorna iskustva ograničavaju njegove dnevne aktivnosti i kroz konsultativni rad obučavaju roditelje i učitelje u provođenju ovih strategija. Na primer, „ako se dete s autizmom uzemirava zbog buke u školi nakon završetka časova, učiteljima se savetuje da pošalju dete kući pre ostalih“ (Vujačić, 2005: 491). Ili, ako detetu smeta odeća napravljena od nekih materijala (npr. vune), roditeljima se sugerira da u odabiru odeće izbegavaju ove materijale.

2.4. Psihofarmakološki tretman

Lekovi imaju ograničenu vrednost u tretmanu autizma i njihova upotreba je simptomatska. Nema leka koji je strogo specifičan za autizam, iako nekoliko lekova može biti korisno u kontroli određenih ponašanja. Od koristi su neuroleptici, antidepresivi, psihositmulansi, antiepileptici i anksiolitici. „Trenutno, najdelotvorniji lek je neuroleptik Haloperidol (blokator dopaminergičkih receptora), koji umanjuje izraženost većeg broja autističnih simptoma (npr. agresivnosti)“ (Rapaić, i sar. 2007: 700). Farmakološke intervencije se više smatraju podsticajima opšeg terapijskog procesa.

2.5. Teškoće u tretmanu

Teškoće u tretmanu kod dece s težim oblikom autizma su velike i proizilaze iz same prirode ovog poremećaja, što uzrokuje polagan napredak u tretmanu. Jedna od najvećih prepreka u tretmanu jeste nedostatak inicijative dece s autizmom, njihova nepristupačnost i otpor prema terapeutu i sklonost da na svaku promenu sadašnjeg stanja reaguju panikom i srdžbom. „Postoje dokazi predvidivog sljeda postizanja napretka kod ove dece prema kome nepristupačnost i otpor promenama sledi prihvaćanje, sve dok dete konačno ne počne činiti stvari samo“ (Švraka, Avdić, Hasanbegović-Anić, 2012: 49). Drugi veliki problem u tretmanu dece s autizmom je generalizacija naučenih veština. Zbog konkretng mišljenja ova deca nauče samo ono što ih se specifično podučava. Ona ne generalizuju sama niti shvataju pravila. Postoje dokazi da ono što dete s autizmom uči ne postaje odmah i deo njegovog selfa, već se mora neprestano održavati podražijma iz okoline i nagradama (npr. kad dečak s autizmom nauči da kockica može biti plava ili crvena, potrebno ga je nastaviti učiti da ona takođe može biti žuta ili bela; ideja da kockica može biti bilo koje boje stiče se veoma polako).

Učenje boja uz pomoć kockica

2.6. Neki specifični oblici terapije

Muzikoterapija je raširen oblik terapije dece s autizmom i uključuje brojne aktivnosti kao što su pevanje, ples i sviranje instrumenata. Muzika ima umirujući efekat i potiče razvoj komunikacijskih i socijalnih veština.

Muzikoterapija

Rezultati nekih istraživanja pokazuju da određeni poremećaji u ponašanju kod dece s autizmom, uglavnom hiperaktivnost, mogu biti uzrokovani alergijom na određenu vrstu hrane, te se preporučuje deta koja isključuje upotrebu veštačkog šećera, mlečnih i pšeničnih proizvoda, konzervisane hrane i hrane s aditivima.

Terapija držanjem (Holding Therapy): Ovaj terapijski pristup, koji je razvila Martha Weltch u SAD, zasniva se na preptostavci da je postojao primarni poremećaj afektivne veze majke i deteta. „Cilj je da se čvrstim držanjem deteta od strane majke «probije» barijera detetove povučenosti i nametne iskustvo utehe“ (Švraka, Avdić, Hasanbegović-Anić, 2012: 50). Naučno nije dokazana efikasnost ove metode, ali neki roditelji izveštavaju da ovaj postupak dovodi do poboljšanja na planu socijalnog ponašanja i komunikacije kod deteta.

Terapija držanjem

Terapija dnevnim životom (Daily Life Therapy): Ova terapija se zasniva na metodama dr Kiyo Kithara iz Japana. Deca s autizmom uključuju se u intenzivne i strukturirane telovežbe, vežbe senzorne integracije, vestibularne stimulacije, grupno učenje kroz imitaciju i glumu, kao i nastavu iz umetnosti, matematike, nauke i kompjutera (www.bostonhigashi.org).

Terapija dnevnim životom

Metoda June Groden: U Centru za relaksaciju u SAD koji vodi June Groden, deci i odraslim osobama s autizmom pomaže se kroz redukciju stresa uz pomoć tehnika opuštanja mišića i podučavanem kako da se suoče sa stresnim situacijama (www.grodencenter.org).

The Soon-Rise Program: Ovu metodu razvili su bračni par Kaufman nakon saznanja da njihov sin ima autizam. Metoda prodrazumeva intenzivan celodnevni rad u kućnim uslovima, u prostoriji koja je posebno opremljena tako da odgovara potrebama deteta (www.option.org).

The Soon-Rise Program

Greenspan metoda: Metodu je razvio dečji psihijatar dr Stanley Greenspan. Radi se „o visoko individualiziranoj formi terapije zasnovanoj na izgradnji veze roditelj / terapeut – dete“ “ (Rapaić, i sar. 2007: 701). Roditelj / terapeut dopušta detetu da samo bira igre kojima se uspostavlja i jača interakcija i ohrabruje komunikacija (www.stanleygreenspan.com).

Greenspan metoda

Zaključak

Deca sa smetnjama u razvoju predstavljaju poseban problem sa stanovišta prakse i teorije specijalne edukacije i rehabilitacije. Okupaciona terapija ima važnu ulogu u facilitaciji i pomoći deci sa razvojnim poteškoćama u prvim godinama života. Uloga rane intervencije je pružanje usluga po modelu orijentacije na porodicu. Škole za obrazovanje učenika sa metnjama u razvoju su inicijalno uspostavljene i svoj rad su razvile na osnovama potreba učenika sa određenom vrstom i stepenom smetnji i teškoća u razvoju (u našem radu akcenat je bio na autizmu).

Okupaciona terapija je zdravstvena profesija koja se bavi promocijom zdravlja i blagostanja kroz tretman okupacije. Proces okupacione terapije se sastoji iz procene, pripreme za inicijalni pregled, inicijalnog pregleda, specifičnog pregleda, razvoja plana tretmana, sprovođenja plana i posmatranja progresa intervencije. Okupacioni terapeut u slučaju deteta sa autizmom primenjuje znanja iz raznih oblasti kao što su: teorija i praksa okupacione terapije, anatomija, fiziologija, psihologija, psihijatrija, neuroanatomija, neuropsihologija, ljudski razvoj, patologija, sociologija, ekonomija, političke nauke i ergometrija. Okupacioni terapeuti pružaju kontinuum usluga, što uključuje promotivni, preventivni, restauracijski, rehabilitacijski pristup, podršku i socijalne promene.

Svaki član tima u školi donosi jedinstvenu perspektivu i veštine, a sve to pomaže u asistenciji učeniku sa kompleksnim i promenljivim potrebama. Važno je da i porodično znanje i perspektive budu iskorišćene, budući da su specifične i dragocene. Baš kao što simptomi autizma variraju kod različite dece, isto je i sa znanjem i veštinama suočavanja kod roditelja i braće i sestara. Roditelji mogu doprineti informacijama i istorijom uspešnih i neuspešnih strategija. Pozitivan i saradnički odnos sa porodicom doneće svima koristi. Podrška koja funkcioniše u inkluzivnim učionicama može se podeliti sa drugim nastavnicima ili osobljem, radi podsticanja bihejvioralnog, komunikacionog i društvenog razvoja. Privatni psiholog i logoped mogu da ponude informacije, izvore i perspektive koji će pružiti podršku članovima tima. Delite ono što funkcioniše, i rešite ono što ne funkcioniše sa celim timom. Ponavljanje i potkrepljenje pomoći će bržem kreiranju veština, i rezultovati uspehom učenika, kao i osoblja.

Literatura

  1. Vujačić, M. (2005). „Inkluzivno obrazovanje – teorijske osnove i praktična realizacija“, Nastava i vaspitanje, br. 4–5, 483–497.
  2. Daniels, R., Kristensen, A., Piškur, B., Stokes, F. (2000). Occupational Therapy in Europe: learning from each other. ENOTHE. The Netherlands.
  3. Medenica, V. (2018). Does neuromotor immaturity represents a risk for acquiring basic academic skills in school-age children? Vojnosanitetski pregled.
  4. Medenica, V. (2018). Neuromotor Status and Behavior Problems in School Children. International Journal of Medical Research & Health Sciences
  5. Mitić, M. (ur.) (2011). Deca sa smetnjama u razvoju – potrebe i podrška. Beograd: Republički zavod za socijalnu zaštitu.
  6. Rapaić, D., Nedović, G. Nikolić, S., Odović, G., Ilić-Stošović, D. (2007). „Metodološki okvir i dizajniranje usluga u ustanovama socijalne zaštite“. U D. Radovanović (ur), Nove tendencije u specijalnoj edukaciji i rehabilitaciji (695-701). Fakultet за специјалну едукацију и рехабилитацију, Универзитет у Београду.
  1. Тромблy, Ц.А. (1999). Оцупатионал Тхерапy фор Пхyсицал Дyсфунцтион.Бостон: Бостон Университy.
  2. Финлаyсон, М. Едwардс, Ј. (1992). Оццупатионал тхерапy анд хеалтх промотион: А натурал партнерсхип. Тхе Натионал, 9, (1), Центрефолд.
  3. Хрњица, С. (1997). Дете са развојним тешкоћама у основној школи. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  4. Хрњица, С. и сар. (1991). Ометено дете. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  5. Шврака, Е., Авдић, Д., Хасанбеговић-Анић, Е. (2012). Окупациона терапија. Факултет здравствених студија,Универзитет у Сарајеву.
  6. хттп://www.аутизамправоназивот.орг.рс/повеља (приступљено: 3.3.2021)
  7. www.бостонхигасхи.орг (приступљено: 13.3.2021)
  8. www.гроденцентер.орг (приступљено: 13.3.2021)
  9. www.оптион.орг (приступљено: 13.3.2021)
  10. www.станлеyгреенспан.цом (приступљено: 13.3.2021)

0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.