Autor pregleda: Sanja Kapetanović

Marija Montesori je jedna od izuzetno značajnih ličnosti koje su doprinele razvoju kvalitetnijeg pedagoškog sistema. Uprkos preprekama na koje je nailazila, uspela je da realizuje svoj cilj i da postane odličan lekar, pedagog, filozof i filantrop.

Izbor teme sam napravila zbog velikog doprinosa obrazovnom sistemu koji je svojim delom i radom načinila Marija Montesori. U radu će biti pojašnjena njena pedagoška načela, principi kao i cilj njene metode i način na koji ona utiče na detetovo učenje i vaspitanje.

Marija Montesori (ital. Maria Montessori) rođena je 31. avgusta 1870. u Kjaravaleu, u Italiji. Preminula je 6. maja 1952. u Nordviku, u Holandiji. Bila je italijanska lekarka,obrazovni radnik i pedagog, filozof i čovekoljubac. Najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu „Montesori“, koji se bavi decom od rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode se i danas primenjuju u velikom broju državnih i privatnih škola širom sveta.

1897. dobrovoljno je pristupila istraživačkom programu na psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gde je radila sa Đuzepeom Montesanijem, svojim budućim suprugom. Postavši član psihijatrijske klinike, počela je da se interesuje za obrazovanje“retardiranih” i “nazadnih”.Montesori je shvatila da ta deca, pošto nisu imala nikakvog nameštaja u skromnim prostorijama u kojima su živela,vape za čulnom motivacijom i aktivnošću ruku.

1898. pozvana je da održi predavanje na obrazovnom kongresu u Torinu o obuci hendikepiranih lica. Tu je zastupala spornu teoriju da nedostatak odgovarajućeg staranja o nazadnoj i psihički uznemirenoj deci uzrokuje njihovo kasnije prestupništvo. Montesori se sledeće godine obratila Nacionalnom pedagoškom kongresu,predstavljajući svoje viđenje reforme društva i političke ekonomije kroz reformu obrazovanja.
Rad u “Ortofreničkoj školi” (ital. Scuola Ortophrenica) koja se starala o deci sa širokom lepezom različitih duševnih poremećaja predstavljao je prekretnicu u Montesorinom životu. Postala je obrazovni radnik.
“Prvo čudo Montesori” – osmoro “nazadnih” učenika Ortofreničke škole koji su se prijavili za državni ispit čitanja i pisanja ne samo da su položila, nego su njihove ocene bile iznad proseka.
Polazni stav Marije Montesori se često izražava rečenicom:„Pomozi mi da to uradim sam!“

Montesori metod obrazovanja

Cilj svakog sistema obrazovanja ne bi trebalo da bude usvajanje činjenica od strane deteta, već podsticanje i negovanje njegove prirodne želje za učenjem. Ova unutrašnja motivacija formira se u prvim godinama života i to je polazna osnova metode Marije Montesori.

Montesori pedagogija je jedna od retkih kompleksnih, naučno zasnovanih, detaljno objašnjenih i praktično primenjenih učenja o vaspitanju i obrazovanju deteta, čije su pojedine ideje preuzete u učenjima kasnijih klasičnih i alternativnih teoretičara iz oblasti psihologije i pedagogije.

Marija Montesori je smatrala da je razvoj inteligencije osnova ljudskog razvoja, na kome se zasnivaju velikim delom svi ostali aspekti razvoja.Imajući u vidu da se do pete godine života formira više od 50 odsto mozga, ovo njeno shvatanje u današnje vreme dodatno dobija na značaju.
Ona objašnjava da pored razvoja inteligencije, primena Montesori pedagogije omogućava detetu da sedne i radi sa nečim što ga interesuje duže vreme, čime se postepeno razvijaju pažnja i koncentracija, osobine značajne ne samo za školu već i za život. Vodila se izjavom, da nije ona izmislila metodu obrazovanja, već da je samo dala nekoj maloj deci šansu da žive.

Montesori pedagogija razvijena je na shvatanju da se psihički razvoj deteta zasniva na korišćenju prirodnih potencijala, u vidu perioda povoljnih za sticanje određenih veština i znanja, u toku kojih je dete zainteresovano za usvajanje i ponavljanje određenih radnji, sa ciljem usavršavanja određene veštine ili sticanja određenog znanja. Ovi periodi su nazvani periodima osetljivosti.


Periodi osetljivosti:

I. Period od rođenja do 6 godina, sa dva potperioda, od rođenja do 3 i od 3 do 6 godina
Vreme stvaranja (dete ne zna razliku između dobra i zla, ima svoju prirodu, stvaraju se temelji karaktera). Ovo je period kada po aktuelnom školskom obrazovnom sistemu deca idu u vrtić.Takođe ovaj period čine neuravnotežene energije intenzivnog napora kod deteta; ono je tek od šeste godine prilagođeno vremenu i sredini kojoj pripada, sposobno da razume i rasuđuje.

II. Period od 6 do 12 godina, sa dva potperioda, od 6 do 9 i od 9 do 12 godina
Dete postaje svesno ispravnog i pogrešnog (kod sebe, ali i kod drugih ljudi) i oblikuje moralnu svest koja kasnije dovodi do razvoja socijalne svesti.

III. Period od 12 do 18 godina, sa dva potperioda, od 12 do 15 i od 15 do 18 godina
Rađa se osećanje ljubavi prema državi, pripadnost naciji i postavljaju temelji za zreli period odrasle jedinke, posebnog karaktera, potpuno spremne za korelaciju sa drugim karakterima.

IV. Period od 18 do 24 godine sa dva potperioda, od 18 do 21 i od 21 do 24 godine. Rađa se duhovna i moralna samostalnost.(Branković, V)

Samostalna, jaka i sposobna ličnost u stanju je da donosi odluke, samostalno razmišlja umesto da slepo sluša, pomogne drugima, uspostavlja dobre odnose, vodi sadržajan i bogat život usmeren na duhovne umesto na materijalne vrednosti i doprinosi životu društva.

Periodi osetljivosti traju određeni vremenski period i onda zauvek nestaju. Dok jedan period traje, dete bira određene predmete iz okoline i razvija se aktivno ih koristeći. Interesovanje deteta za određenu aktivnost i uporno ponavljanje te aktivnosti praćeno zadovoljstvom, pouzdan su znak da dete koristi neki od perioda osetljivosti. Kada je u periodu osetljivosti, dete brže i lakše saznaje o svetu oko sebe, ne umarajući se, u odnosu na druge periode u životu kada je za iste aktivnosti potreban dodatan napor i kada one nisu izvor zadovoljstva.

Ukoliko se obrazovanje i vaspitanje zasniva na periodima osetljivosti i ako su obezbeđeni uslovi za njihovo aktivno korišćenje, dete je u stanju da iskoristi optimalno svoje kapacitete i uspešno se pripremi za sledeću fazu razvoja. Ukoliko detetova sredina ne odgovara periodima osetljivosti, odnosno ako mu se dok je u određenom periodu ne nalaze na raspolaganju odgovarajuće aktivnosti u okolini, ili je dete onemogućeno u određenoj aktivnosti, dolazi do poremećaja u razvoju.

Naravno, neće se svoj deci ovi periodi poklapati tačno u datum; zato decu treba posmatrati, pratiti njihov razvoj i primetiti kada dođe do trenutka njihove spremnosti za određeno učenje.

U odnosu na ovu podelu, izgradila je sistem ponašanja, inteligencije, napredovanja i formiranja karaktera.”Detetu nije potrebno ni pretiti, ni laskati; samo mu treba obezbediti normalne uslove za život.Poremećaji karaktera tada nestaju sami od sebe“(Montesori, 2003).
Montesori smatra da je dete sa tri godine već postavilo temelje svoje ličnosti i da mu je tek tada potrebna spoljašnja pomoć u školskom obrazovanju.
U knjizi „Upijajući um“ Montesori tvrdi:„Njegova dostignuća su tolika da se slobodno može reći: mališan koji sa tri godine polazi u„školicu“ već je mali čovek.”

Psiholozi tvrde da su naše sposobnosti, u poređenju sa sposobnostima deteta, veoma oskudne. Da bismo uspeli u onome u čemu je dete uspelo tokom prve tri godine života, nama, odraslima, trebalo bi šezdeset godina napornog rada…. Ipak, ono ni tada nije iscrpelo moć koju poseduje: da „upija“ iz svoje okoline.

U Montesorine „Dečije škole“ obično su polazila deca starosti oko 3 godine. Iako su im roditelji bili nepismeni, pripadali nižim slojevima, ta deca su bez velikih teškoća savladavala pismo već do svoje pete godine. Kada bi neko pitao ko ih je naučio tome, ona bi odgovarala: „Učio? Niko me nije učio.“ Polazeći od stava da deca „upijaju“ iz svoje okoline, učitelji ove škole su došli do zaključka da bi im na isti način trebalo pomoći da „upijaju“ i ostale elemente kulture — botaniku, matematiku, zoologiju,geografiju — i da to čine sa istom lakoćom, ne umarajući se.

Motivacija ličnim razvojem, u obrazovnom sistemu „Montesori“ nema potrebe ni za nagradom, ni za izricanjem kazne. Takođe, smatra da nagrada, koja se ionako, osim u sistemu ocena, u ustaljenim školskim programima relativno retko daje, oduzima duhovnu spontanost deteta. Po njenom mišljenju, najbitnije je da dete usvoji tzv. „kontrolu greške“, tj. da grešku samo prepoznaje i u skladu sa svojim sistemom vrednosti otklanja u budućim aktivnostima. Ocene su bespotrebne i od njih nema nikakve koristi, smatra Montesori.

Pošto deca „upijaju“ iz svoje okoline Montesori je došla do zaključka da obrazovanje nije rezultat rada učitelja, nego prirodni proces koji se odvija spontano u ljudskom biću. Dete ne uči slušajući reči učitelja, nego sopstvenom aktivnošću i iskustvima. U toj situaciji učitelj treba da omogući detetu okruženje u kojem će samo moći da uči.

Jedan od osnovnih karakteristika ovog sistema obrazovanja je značaj koji se pridaje okruženju.

Druga inovacija je uloga učitelja. Svojim pasivnim ponašanjem on uklanja prepreke koje bi deci stvorio svojom aktivnošću i autoritetom. Deca tako postaju aktivna, a učitelj je zadovoljan kada vidi da su deca aktivna i da samostalno napreduju.

Treća karakteristika Montesori metoda je poštovanje detetove ličnosti,koje dostiže do tada nivo neviđen u bilo kom drugom obrazovnom metodu.
Postoje, dakle, tri spoljna obeležja metoda: Odgovarajuće okruženje, ponizna učiteljica i naučni materijal pripremljen prema dečjim potrebama.
Ova tri suštinska principa razrađena su u posebnim obrazovnim institucijama koje su nazvane Dečijim kućama.

Ovaj novi sistem obrazovanja izazvao je mnogo polemike, posebno u pogledu preokrenute uloge deteta i odraslog odnosno učitelja koji vrlo malo podučava, bez katedre i autoriteta i deteta koje je u centru aktivnosti, koje samostalno uči, uz slobodu izbora i pokreta.
Neki su to smatrali utopijom a drugi preterivanjem.

Karakteristike Montesori metode

Dete prilikom procesa učenja rešava zadatke koji odgovaraju njegovim trenutnim sposobnostima, i ako ih znaju uspešno rešavati, njihov pozitivan odnos-motivacija za učenjem će postati trajna. Šta više, učenje postaje izvor radosti, zadovoljstva, a ne teret. Ako se radi o detetu sa posebnim potrebama, ako je reč o školi za specijalno obrazovanje, to se još više nameće.

Cilj je da svako dete u toku školovanja, u odnosu na sebe, razvije svoje sposobnosti do maksimuma, u tempu koji njemu najviše odgovara.To zahteva uslove učenja, gde će svako dete za sebe naći odgovarajući pribor, materijal i tehniku učenja.

To možemo ostvariti ako omogućimo učenje diferencijacijom, koristeći razne metode. Nastavnik treba da je osoba, koja će voditi dete, na osnovu posmatranja da nađe balans između planiranja, vođenja od strane nastavnika i samostalnog izbora i rada deteta. Montesori metod savršeno odgovara na sve te zahteve.

Ciljevi razvoja

  • deca na osnovu svojih neposrednih iskustava stiču saznanja;
  • u smirenoj, prijatnoj atmosferi vaspitati decu u tolerantne osobe koje su spremne na saradnju;
  • optimalni razvoj sposobnosti svakog pojedinca, tako i dece sa posebnim potrebama;
  • cilj vaspitanja je obrazovanje koje omogućuje da svako nađe svoju ulugu, svoje mesto, svoj cilj i dati mogućnost da to ostvari

Razvojni zadaci

  • ublažiti postojeće razvojne smetnje;
  • razvijanje odgovarajućih tehnika čitanja;
  • potpomaganje čitanja sa razumevanjem;
  • poboljšati sposobnosti računanja;
  • razvijanje kognitivnih sposobnosti;
  • razvijanje sposobnosti socijalnog ophođenja;
  • razvijanje krupne i sitne motorike;
  • razvijanje radnih sposobnosti;
  • razvijanje sposobnosti za estetsku prijemčivost, ljubav prema lepom;
  • razvijanje ljubavi i želje za saznanjem;
  • uvođenje materijala-igračaka koji dovode decu do uspeha i radosti.

Neophodnosti Montesori teorije u vaspitanju

  • pomoći detetu u snalaženju u prostoru i vremenu;
  • omogućiti mu da doživi pravilnosti i red, da i sam stvara i održava;
  • dati mu priliku da istražuje i ispituje stvarnost;
  • pustiti ga da govori i sluša druge;
  • dopustiti mu da deluje;
  • dati mu da rukuje predmetima;
  • pustiti ga da radi;
  • tražiti od njega da misli;
  • omogućiti mu da ponavlja dok god želi;
  • podstaći ga da bude precizno;
  • dati mu priliku da se usavrši.

Okosnice programa

  • U školi gde se radi po Montesori metodi, prvobitni zadatak učitelja/nastavnika je da posmatra i da upozna sposobnosti svakog deteta, i da te sposobnosti razvije.
  • Ambijent gde deca imaju priliku da sami otkriju prirodu stvari, međusobnu povezanost pojava je polazna tačka programa. Sloboda kretanja, sloboda biranja, rada sa materijalima daje mogućnost za razvoj unutrašnje motivacije za učenje.
  • Posmatranje ponašanja deteta i intuitivno uživljavanje u njegov svet.
  • Pružanje indirektne pomoći za samorazvoj: pomoći onoliko i onda kada je to potrebno, stvaranjem uslova, pomoć u samostalnosti i nezavisnosti, davanje sigurnosti.
  • Istraživanje okoline, a zatim istraživanje svojih sposobnosti je svojstvo svakog ljudskog bića.
  • Dete uči istraživanjem.
  • Ono što primi čulima, dete upija umom.
  • Pripremanje dovoljno primerenih podsticaja u okolini, da bi um mogao sam sebe izgrađivati.
  • Pustiti dete da razmišlja, da samostalno zaključuje, da aktivira živčane stanice u kori velikog mozga.

Uloga učitelja/nastavnika

  • Spremnost montesori vaspitača da se menja.
  • Deo vaspitno-obrazovnog rada od učitelja/nastavnika preuzima dobro struktuirana sredina.
  • Pored učitelja/nastavnika i materijali deluju na učenike.
  • Bitna je uloga deteta, a ne uloga učitelja/nastavnika.
  • Učitelj/nastavnik treba da zna kad i koliko treba da se nametne.
  • Učitelj/nastavnik je više posmatrač, pomagač, organizator, a ne upravljač. Uzdržati se u pravo vreme, dopustiti samostalnost i pritom imati pregled nad situacijom da bi se moglo delovati ako je potrebno.
  • Montesori vaspitač poznaje potrebe dece i trudi se svakodnevno na njih primereno odgovoriti.

Uloga materijala

  • podsticanje aktivne detetove delatnosti;
  • primerenost potrebama i sposobnostima deteta;
  • mogućnost uočavanja pogreške u radu;
  • problem izlaže od jednostavnijeg ka složenijim;
  • posredno priprema dete za buduće učenje;
  • konkretno izražava ideju, a potom je sve apstraktnije predstavlja;
  • uvek se nalazi na istom mestu, u istom obliku, složeno istim redosledom;
  • ako se sastoji iz više delova, oni su složeni na poseban podmetač;
  • delovi pribora su po mogućnosti složeni u istoj boji, što detetu olakšava snalaženje;
  • materijal je pomoć detetu;
  • materijali su izrađeni za sva područja nauke;
  • materijali omogućuju detetu da samostalno deluje. Samostalno istražuje, samostalno uviđa uzročno-posledične veze, samostalno zaključuje;
  • materijali omogućuju detetovo samovrednovanje;
  • kroz rad sa materijalima deca dolaze do novih saznanja, imenuju pojave, udređuju karakteristike stvari i sve to kroz neposredno sopstveno iskustvo. (Bedrosian, E)

Sloboda kretanja i rada

Sloboda data detetu u Montesori okruženju omogućava mu da donosi različite odluke. Ono odlučuje: sa čim će raditi, gde će raditi, koliko puta će ponoviti vežbu, da li će i koliko dugo čekati na određeni materijal ako ga koristi neko drugi, da li će raditi samostalno ili sa drugim detetom, da li će se priključiti grupnim aktivnostima, da li će i kako tražiti pomoć ili savet. Dakle radeći samo sa jednim materijalom, dete donosi niz odluka, čime vežba pozitivnu snagu volje. Ne samo da dete može slobodno da bira i ponavlja aktivnosti koje odgovaraju individualnim unutrašnjim potrebama i koje vode korisnom cilju, već malo po malo uči kako da započne, izvrši i završi određenu aktivnost, kako da se koncentriše i bude strpljivo i tako svaki put po malo prevazilazi nekoordinisane pokrete i unutrašnje instinkte (da otme drugom detetu materijal iz ruke, da zgazi preko tuđeg tepiha za rad, da odustane od vežbe) i postaje bolja, vrednija i smirenija osoba (Montesori).

Ovakvom koncepcijom rada, svako dete ima mogućnost da u potpunosti razvija svoje potencijale i postane nezavisna, samosvesna i sigurna osoba. Navike, veštine i znanja koje dete usvaja u Montesori okolini, pomoći će mu da radi efikasnije, zapaža pažljivije, da se koncentriše uspešnije i da se lakše snađe u novim situacijama, bez obzira gde se nalazilo.

1912. godine učenja Marije Montesori doživela su veliku ekspanziju. Montesori je želela da osnuje trajno središte razvoja svoje metode učenja.
Montesori u Srbiji 1996. godine je definisala Nacionalna humanistička koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji.

Osnovna obeležja su:
• integralni pristup u kome se naglašavaju obrazovni aspekti u okviru holističkog pristupa
• otvoreni sistem obrazovanja u kome se dete i ustanova shvataju kao otvoreni sistemi
• diversifikacija programa koja je rezultat različitih potreba i interesovanja dece i roditelja.

Izgled učionice/sobe

Uspeh Montesori metode u praksi pre svega zavisi od pripremljenog okruženja, edukovanog odraslog i slobode deteta uz razvoj osećaja odgovornosti. U ovakvoj sredini dete uvek uči kroz interakciju sa okruženjem, a učitelj je samo deo okruženja. Iz tog razloga se uređivanje školskog ambijenta ne sme prepustiti slučaju, već njegova struktura mora biti naučno planirana i metodično formirana. Posebni materijali na policama su organizovani spram oblasti koja se uči: matematika, geografija, nauke, umetnost, muzika, jezik pri čemu je broj predmeta namerno ograničen. Materijali su raznih boja, ali su posude u kojima je on smešten neutralne boje da se ne bi skrenula pažnja sa materijala.

Marija Montesori je uvek isticala važnost okruženja za decu tokom perioda „upijajućeg uma“. Postavila je veoma jasna pravila o tome kako treba da izgleda radno okruženje i kakva treba da bude uloga odrasle osobe koja vodi rad.

Prostrana, svetla sa svetlim nameštajem i podovima. Materijal se nalazi uvek na istom mestu u prostoriji.

Ovaj metod neguje funkcionalnost i minimalizam.Postavkom nameštaja u učionici, dečijoj sobi i slično tako da mu svaki predmet bude lako dostupan,ubrzaće se i put ka detetovoj nezavisnosti.Takođe nije poželjno pretrpati prostor nepotrebnim stvarima.

Prema Montesori metodu manje je više i svaka stvar ima svoje mesto.

Montesori prostor

Montesori kao zdravstvena pedagogija

Pedagogija Marije Montesori počela se razvijati njenim posmatranjem dece sa teškoćama u razvoju i radu sa njima. Materijale koje je koristila sa decom sa teškoćama u razvoju kasnije je primenila u radu sa normalnom decom.
Ona gleda dete u njegovoj celosti i tako ga i poštuje. Smatra da je dete telesno-duhovno biće koje ima svoju individualnost.Temeljno načelo Montesori pedagogije je pomoći detetu da se razvije u nezavisnog i slobodnog čoveka.

Najvažnija misao i vodilja „Pomozi mi da mogu sam“ vredi i za zdravu decu i za decu sa teškoćama u razvoju, a u terapeutskom radu vredi i za odrasle. Neke teškoće kod dece nestaju već samom primenom Montesori pedagoških načela, odnosno uklanjanjem prisile. Iz tog razloga kao posebni zdravstveno-pedagoški tretman razvijena je Montesori terapija kojom se kod dece sa teškoćama u razvoju vrši primereno potsticanje veština i znanja.

Montesori terapijom potstiču se samostalnost, društvenost, telesni i čulni razvoj kako bi se takva deca pripremila za boravak u vrtiću sa zdravom decom odnosno za polazak u školu.S njome se nastoje sprečiti sekundarni poremećaji koji nastaju zbog primarno organskih uslovljenih teškoća.
Dete sa teškoćama u razvoju ne može bez uvećanog napora ispitati svoju okolinu, njegova pokretljivost i mogućnost ovladavanja okolinom razvija se značajno sporije ili nije potpuna.Za dete sa teškoćama mnoga čulna iskustva su nedostupna ili izgubljena. Nekoj deci treba stalna zaštita i pomoć bliske osobe.U Montesori terapiji se traži put koji će detetu omogućiti najveću moguću samostalnost.

Montesori terapija sprovodi se individualno za pojedino dete sa teškoćama u razvoju ili grupno za više dece sa različitim teškoćama istovremeno. (Zmajlović, M)

7 pravila Marije Montesori za uspešno vaspitanje

Marija Montesori pripada malom broju pedagoga koji su tokom 20. veka pomogli napretku načina na koji razmišljamo o vaspitanju dece. Ova Italijanka poznata je po osmišljavanju kratkih, mudrih i lako pamtljivih pravila koja svakom roditelju mogu pomoći da podigne srećno i samopouzdano dete.

Biti roditelj u današnjim vremenima „izloženosti“ naše dece uticajima najbliže okoline, veliki je ali i najvažniji zadatak. Misli Marije Montesori usmerene roditeljima i njihovom pristupu u vaspitanju dece pretpostavljaju da su sva deca za vaspitanje prema Montesori metodi, ali ne i svi roditelji.
Naime, roditelji koji ne poštuju detetov interes, oni koji sve za svoju decu unapred isplaniraju, a neki i odrade, koji ne dopuštaju da se dete samo uz njihovu pomoć razvije, ti roditelji poništavaju osnovna načela Montesori pedagogije i nisu za put koji sledi Montesori metoda.

  1. Deca uče iz onoga što ih okružuje.
  2. Ako se dete često kritikuje, dete zapravo uči kako da osuđuje druge. Ako dete često dobija pohvale, dete zapravo uči kako da procenjuje druge.
  3. Poštujte dete i kada pogreši. Na taj način će greške brže ispraviti.
  4. Ako dete živi u prijateljskoj atmosferi i oseća da je drugima potrebno, naučiće kako da pronađe ljubav.
  5. Ako se detetu daje podrška, biće samouvereno.
  6. Budite uvek spremni da pomognete detetu kada mu treba pomoć, kao i da stanete po strani kada je dete pronašlo sve što mu je potrebno.
    7.Pred detetom se uvek ponašajte lepo. Pokažite mu kako da bude najbolja osoba koja može da bude.
    Marija Montesori kaže da je odraslog čoveka teško promeniti zato treba početi sa detetetom. ( Bučinski, N)

Kritike Montesori metode

Uprkos neminovnoj činjenici što je metod Marije Montesori stekao veliki značaj i široko rasprostranjenu primenu u mnogim zemljama, kritika koja joj je upućena bila je zapravo i opravdana.

Naime ruski pedagozi su joj zamerali preterani individualizam, preterano oslanjanje na unutrašnje snage deteta, metode i stroge postupke složenog materijala pri njegovoj upotrebi koji pritom ograničavaju slobodu deteta. Prema mišljenju pomenutih pedagoga, jedini materijal koji je Montesori predlagala, a koji za njih ima vrednost, jeste materijal za razvoj čula i dečje percepcije (Petrović, 2007). Kao kritika se navodi i sputavanje dece, zanemarivanje interakcije sa socijalnim okruženjem, jer su vaspitne prostorije predškolskih i školskih ustanova organizovane tako da podsećaju na male laboratorije koje su u podpunosti odvojene od života.

Prenaglašavanjem dečjeg rada, Marija je donekle zapostavila i zanemarila neprikosnoveni značaj igre u ranom detinjstvu, a samim tim i ulogu i značaj dečje mašte u igri. Sa stanovišta savremene predškolske pedagogije i razvojne psihologije, neprihvatljiv je njen stav o sputavanju slobodnog crtanja dece, upražnjavanju spontanih dečjih igara i ignorisanju dečje stvaralačke imaginacije (Petrović, 2007).

Da rezimiramo…

Cilj obrazovanja je da svako dete u toku školovanja, u odnosu na sebe, razvije svoje sposobnosti do maksimuma, u tempu koji njemu najviše odgovara. To zahteva uslove učenja, gde će svako dete za sebe naći odgovarajući pribor, materijal i tehniku učenja.

Zašto Montesori?

Pedagoška koncepcija Marije Montesori poznata je u mnogim školskim i predškolskim sistemima obrazovanja. Njena ključna odlika jeste da se bavi vaspitanjem i obrazovanjem dece od njihovog najranijeg perioda života, uz obavezno uvažavanje njihovih prirodnih faza razvoja. Kroz rad sam pomenula pedagoška načela kojim se Marija vodila u svojoj teoriji i praksi, kao i cilj njenog delovanja, i kada se sagledaju ti momenti njenog života i rada, može da se uvidi da je on preteča jednog savremenog sistema obrazovanja.

Metoda Montesori je najraširenija pedagoška metoda u svetu, prisutna na svim kontinentima. U vremenima diktature, uvek progonjena, a uvek rado prihvaćena u zemljama gde vlada humanističko shvatanje, demokratija, gde se dete nalazi u centru interesovanja, gde se smatra da je mir dragocenost, koju treba čuvati. Uvažavanje ličnosti deteta, ljihovo obučavanje strpljenju, samostalnosti, razmišljanju, logičnom zaključivanju i njeno eliminisanje nagrade i kazne, predstavlja revolucionarni podvig koji treba da postane stalna praksa svih obrazovnih ustanova.

Montesori principi prilično deluju avangardno, pa se dešava da ih roditelji ne prihvate samo zato što nisu opšte prihvaćeni i uobičajeni u porodicama najbližih prijatelja. Međutim o uspehu metode govori činjenica da se ona primenjuje u obdaništima i kućama „Montesori“ roditelja već više od jednog veka. Metoda se usavršavala tokom vremena, ali su osnovni principi, koji u prvi plan stavljaju slobodu deteta, ostali nepromenjeni. Njena konvepcija i pored svih dobrih karakteristika koje poseduje, pokazala je i neke malobrojne negativne osobenosti koje su lako zanemarive spram postignutih pozitivnih rezultata.

Literatura

Montesori, M (2003) Upijajući um, Miba books, Beograd
Montesori, M (2017) Tajna detinjstva, Propolis books, Beograd
Petrović, M (2007). Marija Montesori u svom i našem vremenu, Pedagoška stvarnost
Elektronski izvori, preuzeto oktobar 2020:
Bedrosian, E ( http://www.montesori.org.rs)
Branković, V (https://samoobrazovanje.rs/montesori-metoda )
Bučinski, N (https://www.yumama.com)
Zmajlović, M (https://repozitorij.ufzg.unizg.hr)
https://lolamagazin.com/wp-content/uploads/2016/06/environment-3-6.jpg


0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.